Kada duša plače
Da li ste ikada imali osećaj da vam duša plače? Da li stvarno znate kakav je to osećaj?
Bol koja vam razdire dušu i steže svaki mišić vašeg tela.
Dušu niko nikada nije uspeo opisati, videti kako izgleda, a ona je najbitniji deo nas. Veoma je ranjiva i osetljiva za one koji je imaju, a veoma često se za nekoga može reći da nema dušu. Uvek sam se pitala da li je stvarno tako ili te osobe jednostavno umeju da "zaštite" svoju dušu.
Ja nikada nisam uspela. Moja duša je mnogo puta plakala. Moja duša je mnogo patila. I ja sam ta koja je bila odgovorna, ja sam ta koja je trebala sačuvati duševni mir i potruditi se da duša bude zadovoljna.
Nisam uspevala izgraditi takav stav. Dozvoljavala sam da budem ranjiva. Da me sve i svašta izbaci iz koloseka, da budem tužna, nezadovoljna, nesrećna i neraspoložena.
Vremenom takva osećanja postaju normala, a naša duša nije u mogućnosti da nam kaže da nešto trebamo menjati.
Osećamo da nam je teško a pri tom se i ne zapitamo šta to nosimo na duši. Čega se to trebamo osloboditi i koji teret moramo odbaciti da bi osetili mir i spokoj i da bi napokon naša duša bila zadovoljna?
Život polako ne predstavlja nikakvo zadovoljstvo i sve polako gubi smisao.
Nezadovoljstvo postaje sve jače i osećamo da nas stvarnost guši. Sve su to jaki signali da je vreme za ozbiljne promene.
Ako je duša zadovoljna telo će automatski prihvatiti i bićemo u skladu. Lako je reći ali jako teško postići.
Moramo imati jaku želju i volju da nam bude dobro.
Nemojte čekati sa tom odlukom jer svi zaslužujemo da nam bude dobro a to samo zavisi od nas. Kroz to bolno iskustvo sam shvatila i naučila kako da sebi pomognem.
Da to nisam doživela verovatno bi bila uskraćena za jednu veliku lekciju. Sada sam ponosna da je tako bilo iako je u tim trenutcima bilo teško.
Srećna sam što sam emotivna, što ponekad plačem i u tome i preteram, što vičem što često i opsujem, sve to pokazuje da sam ljudsko biće. Da li je sramota pokazati kako se osećamo?
Ja sam dugo prikrivala svoju bol, tugu, nezadovoljstvo. Bojala sam se podeliti sa nekim sve to jer sam naučena da to trebam sve sama poneti na svojim ledjima i čekati da prodje. I naravno prošlo je, ali sada iz ove perspektive nikada ne bih postupila isto.
Najvažnije je naučiti kada treba stati i ne dozvoliti da neke druge emocije ovladaju našim telom i unište nam dušu. Nije sramota biti iskren i reći da je tako i u tom slučaju potražiti pomoć.
Telo zaslužuje da bude rasterećeno, a samim tim ćemo ulepšati i pojednostaviti naš život.